|
Чекао га је тежак и мукотрпан рад, пут посут трњем, но као да је Вук тога бећ тада био свестан. Посећивао је редакцију Новина сербских и чак написао један чланак о паду Србије који никад није обљављен, али је зато њиме скренио пажњу бечком цензору Јернеју Копитару. Тако се после само неколико месеци по доласку сусрео са Јернејем Копитаром, оновременим празнатим ауторитетом за језике јужних Словена. Сусрет Вука и Копитара био је судбоносан за обојицу и већ након првог контакта они ће постати пријатељи, а њихово пријатрљство и заједничка сарадња трајаће чврсто и непомућено пуних тридесет година, све до Копитарове смрти. Копитар је од Вука био старији седам година, те је својим искуством и мудрим саветима усмеравао свог ученика у свет науке. На наговор Копитера Вук издаје, 1814. године у Бечу, прво своје штампано дело Малу простонародну славено-сербску пјеснарицу у којој су садржане већином песме које Вук назива "женске" (лирске) и понека "мушка" (епска) песма. Исте године је издао и Писменицу сербскога језика, тј. прву српску граматику.
|
Крајем 1815. године у Бечу штампа своју другу књигу народних песама под насловом Народна српска пјеснарица у којој је објавио песме које је сакупљао по Срему. У њој је четрдесетак песама које је чуо од два народна певача-гуслара Филипа Вишњића и Тешана Подруговића. Још док је радио на првој књизи народних песама почиње да прикупља српске народне речи. Овај рад је такође био на наговор Копитара, који га је подстицао доносећи му табаке исечених празних папирића на којима је могао да записује речи. Године 1817. Вук ће написати: "Код сваког народа најсветије су три ствари: закон(вера), језик и обичај; тиме се народи један с другим рођакају, и један од другог разликују. Како народ изгуби те три светиње, он изгуби име". Овакав став Вук има до краја свог живота.
Године 1818. изашлио је прво издање Вуковог Српског рјечника (садржао је 26 270 речи). Овај речник је прва књига која је штампана новом, Вуковом ћирилицом, коју и данас користимо. Ријечнику је прикључена и кратка Српска граматика, а правопис у речику је нов и упрошћен. Од ове године почињу и велике Вукове недаће, проузроковане углавном немаштином, али и моћним непријатељима. Противници, од којих су неки били веома утицајни, жестоко су нападали Вука те га и потказивали код аустријских власти, спречавајући га да штампа књиге. У Србији и Русији оптуживали су га да ради за аустро-католичке интересе, а у Аустрији су га представљали као човека који је у дослуху с кнезом Милошем и Русијом. У отаџбини му забрањују употребу његовом рпавописа, као и уношење књига, посебно Новог завјета и Српског рјечника.
Након Рјечника објављује своју трећу књигу Српских народних песама (хајдучких и ускочких) 1823. године у Лајпцигу, а исте године добија звање почасног доктор филозофије универзитета у Јени. У Бечу 1826. године излази из штампое часопис Даница, а у овом свом Забавнику исте године поред осталог Вук објављује бирљантно написано Житије Ајдук-Вељка Петровића. Године 1827. у Бечу је издао и Први српски буквар, а наредне године му је изашла књига Милош Обреновић књаз Србије - грађа за српску историју нашега времена. Године 1833. издао је у Бечу четврту књигу Народних српских песама, а године 1836. на Цетињу је штампао Народне српске пословице.
|
Година 1847. је година Вукове победе, и година у којој је коначно доказао да је српски народни језик једини прави језик Срба, а да је старословенски језик мешавина рускословенског и српског народног језика без чвршћих правила. Те године издате су четири књиге Вука и његових сарадника: превод „Новог завета“ са црквенословенског на српски језик, Вук Караџић расправа о језику „Рат за српски језик и правопис“, Ђуро Даничић, „Песме“, Бранка Радичевић „Горски вијенац“ Петра Петровића Његоша. Сви су они доказали, и те године и касније, да се научне мисли (Даничић), најтананија осећања (Радичевић), као и донекле узвишене мисли (Његош) могу исказати чистим народним језиком и тиме подигли писане споменике и Вуку и његовом делу. Ова година се такође сматра Вуковом незваничном победом.
|
Вук је такође 28. марта 1850. године био учесник такозваног "Бечког књижевног договора" на коме су се угледни јужнословенски списатељи споразумели о заједничком књижевном језику. Иван Кукуљевић, др Димитрија Деметер, Мажуранић, Вук Стеф. Караџић, Винко Пацел, Фрањо Миклошић, Стефан Пејаковић, Ђ. Даничић, су потписалаи тај договор са следећим одредбама:
1. да не ваља мешајући нарјечја градити ново, којега у народу нема, него да је боље од народних нарјечја изабрати једно, да буде књижевни језик;
2. да је најправије и најбоље примити јужно нарјечје да буде књижевно;
3. да би и књижевници источног верозакона писали x свуда, где му је по етимологији мјесто;
4. да х у самосталних имена на крају у род. множ. не треба писати;
5."Сви смо једногласице пристали, да се пред р, где оно само собом слог чини, не пише ни а ни е, већ само р нека стоји."
1. да не ваља мешајући нарјечја градити ново, којега у народу нема, него да је боље од народних нарјечја изабрати једно, да буде књижевни језик;
2. да је најправије и најбоље примити јужно нарјечје да буде књижевно;
3. да би и књижевници источног верозакона писали x свуда, где му је по етимологији мјесто;
4. да х у самосталних имена на крају у род. множ. не треба писати;
5."Сви смо једногласице пристали, да се пред р, где оно само собом слог чини, не пише ни а ни е, већ само р нека стоји."
Године 1852. изашло је у Бечу друго издање Српског рјечника са 47 427 речи и описима народних веровања и обичаја. Ово генијално Вуково дело објављено је после десетогодишњег рата у коме му је помогао Ђуро Даничић. Већ следеће, 1853. године Вук је објавио и велику збирку Српских народних приповједака.