Ни у поодмуклим деценијама Вук није престао са радом. Године 1860. Вук пружа на увид спис Правитељствујушчи совјет сербски, дело о устаничкој влади и власти. Принуђен је да води полемику и пише Одговор на ружења и куђења. Исте године путује на Цетиње као поверник кнеза Михаила, као и следеће 1861. године. Затим се враћа у Беч преко Дубровника, Сплита, Загреба и Трста, поново је у Београду, затим у Лозници,Рогашкој Слатини, па опет у Београд. Идуће године путује са кнезом Михаилом у Шабац и Лозницу, затим пдлази на Цетиње и поново се враћа у Беч. Последња књига коју је издао за живота била је 1862. године Пјесме јуначке новијих времена о војевању за слободу, а то су песме из Србије и Црне Горе о биткама из времена Првог српског устанка и црногорских бојева за слободу. Умирући 1864. године, у својој 77 години, иако у Бечу, Вук је затражио планинске воде са Иванових Корита не би ли се повратио у живот. Тако је још једном покушао да се врати у свој завичај, из ког заправо, барем душом, никада није ни одлазио. Мада је до последњег дана живео у Бечу, он је до смрти остао веран своме народу чији је нераскидиви део био.Умро је 7. фебруара 1864. са књигом народних песама у рукама, умро је са њима, са народним песмама којима се целог живота, како је често истицао бавио као "најмилијим послом". Сахрањен је на Бечком гробљу а 1897. године његови посмртни остаци пренети су у домовину и положени у порту београдске Саборне цркве, где и дан данас почивају.
Године 1868, четири године након Вукове смрти, стигло је постхумно признање нађем највећем језичком реформатору и борцу за народни језик. Вуков језик бива, најзад, уведен у употребу у држави Србији.
Године 1868, четири године након Вукове смрти, стигло је постхумно признање нађем највећем језичком реформатору и борцу за народни језик. Вуков језик бива, најзад, уведен у употребу у држави Србији.