припада Епархији шабачкој Српске православне цркве. Налази се у селу Коренита, у непосредној близини Тршића на територији града Лознице.
Велика школа
у Београду је била највиша образовна институција у Србији између 1863. и 1905. године. Настава је одржавана у Капетан-Мишином здању. Школа прерасла у Београдски универзитет 1905, када су отворени Медицински, Богословски и Пољопривредни факултет. |
Уочивши напредак код свог ученика предузимљиви Јефто је разговарао са дечаковим оцем. Вука су, затим, послали, када му је било осам година, код неког Тршићанина Гргуревића у лозничку школу. Необична је била та школа. "У школи су дјеца - прича вук - морала сједити од јутра до мрака (само што отиду да ручају); а кад уче и чате, морала су сва у глас тако викати, чатећи свако своје, да се у школи ништа није могло разабрати". Учитељ, ни сам много писмен, у сваку суботу по подне, попут Насрудин хоџе, превентивно би тукао сву децу редом. Међу њима и Вука. "Без икакве кривице само зато што је субота. Ако је ко онај дан прије подне или макар и послије подне био бијен за какву кривицу, то му се ништа није бројало" - сведочи Вук. У овој школи Вук је најпре поновио буквицу а онда почео да учи и Часловац- књигу изабраних црквених песама. Када је требао да отпочне проучавање Псалтира, у Лозницу је завладала куга и сви ђаци су се вратили кућама. Након неколико месеци отац га је одвео у манастир Троношу. Овде је опслушивао калуђере, ложио пећи и радио изгледа све осим онога ради чега је и дошао у манастир. Отац га је убрзо вратио кући. Убидећи велику жеђ за знањем код свог сина, отац му је на вашарима купио хеколико књига: Месецослов (календар), Требник (свештенички приручник) и два попожна спева. Вук је са великим жаром читао ову оскудну литературу. У то време, по својој учености млади Вук се већ прочуо у читавом Јадру. Умео је да чита и пише, а знао је и да разазна из календара кад је који празник и светац. За тадашње време то је било знање вредно свачијег поштовања. Са својих шеснаест година Вук је био један од најуваженијих људи у крају. На сеоске састанке почели су да га позивају уместо његовог оца. Сам тршићки спахија убажавао га је и узимазо за писара. Упркос томе, Вук није био задовољан. Желео је да оде из Србије у Срем где се уче и многе друге књиге осим Псалтира и Часослова. Отац је сматрао да треба да остане и буде свештеник, или да оде у варош и постане трговац, али Вук није хтео. И тако су се спорили син и отац док није букнуо Први српски устанак.
1804. године почиње Први српски устанак, а седамнаестогодишњи Вук постаје писар Ђорђа Ћурчије, организатора устанка у Јадру. Након Ћурчијине погибије, олучије да пређе у Срем. Вук је тамо за кратко време научип више него у Србији за десет година, па се идуће године уписао на богословију као редован ђак. По први пут је јасно увидео колико још тога има да научи, а колико мало сам зна. Почео је да учи латински, црквенословенски и немачки, али се већ после годину дана заситио црквене стеге. После богословије је желео да упише гимназију али је за ту школу са својих 19 година био престар. Због тога Вук одлучује да остане у тамошњој богословији. Ту је предавао Лукијан Мушицки, који је имао велики утицај на Вука. Након две године, Вук одатле одлази у Петрињу, где је провео неколико месеци учећи немачки језик. Но, ни ту није могао да се задржи и настави образовање, јер сиромашни отац није могао да му шаље новац за издржавање. Сећајући се тих дана Вук је касније са тугом говорио:"Сиротиња ме од науке отргла".Након неког времена враћа се у Србију и одлази у Београд како би упознао Доситеја Обрадовића. Од Доситеја Обрадовића Вук тражи помоћ како би наставио своје образовање. Међутим, не наилази на разумевање славног просветитеља, и разочаран одлази у Јадар где постаје писар Јакова Ненадовића. Убрзо Вуков рођак Јевта Савић постаје члан Правитељствујушчег совјета, и са њим Вук поново одлази у Београд, где је у Совјету вршио писарске послове. |