Епска песма о Вуку Караџићу
Боже мили, чуда великога?
Шта се смеје у гори зеленој?
Да ли су виле или вештице?
Која мора мори нам људине?
Нит су виле нит страшне вештице,
Нити грдна мори људе мора,
Већ несрећа тешка, мој јаблане.
Мајци Јегди деца умираше,
Сви су ситни, сви до једног мртви,
у Тршићу близу ту Лознице,
у Тршићу Јегда Бога моли,
Бога моли, измоли за сина.
Те му име Вук даде мајчица
да од њега дуси и вештице,
беже дуси а и лоши људи.
Мали Вуче разборито дете,
Бог му памет а и разум даде,
те је Вук читање и писање ,
учио од Јевте, од роћака,
слушао је он приче и песме
што појаше Срби уз ватрицу
чувају од заборава дуго,
слуша и учи мален наш Вуче,
ал у осмој годиници својој
у Лозници је био у школи,
и ту школу није завршио,
изби куга црна-болест тешка,
те због куге школу затворише.
Вук оде онда у манастир,
у Троношу остаде учити,
што пре није знао и учио.
Чу се пушка за ослобођење!
плану Вуче као огањ љути,
Није више малено дете,
већ је момче са храбрием пером.
Беше писар војводе Ћурчије
бележник устанка Првог српског.
ал Вук хтеде учити и даље,
Карловачку гимназију тражи.
Имао је деветнаест лета
беше престар у Петрињу оде
немачки да бар изучи језик.
Потом писар он Јакову беше,
кад Доситеј отворио школе,
Велике школе у Београду,
те је школе Вуче ђак био,
те би школе Вуче завршило,
да га болест ту не заустави
Чудна бољка Вука нападнула
да ходити више не могаше.
Тражише лека свуда по свету,
али лека за ту бољку нема,
Па остаде у леву ногу слаб,
и до краја живота шепавац.
Ал физичка снага важна није,
ум царује, сунце увек грије.
Тринаесте у Беч Вук нам оде
по пропасти српскога устанка.
Ту се Вуче упозна са Аном.
Судбина му намени Немицу,
Немицу за верну женицу
Ал намени и још нешто друго.
Срећа га на Јернеја нанесе.
„То је човек, говораше Вук“,
кад се име Копитара каже.
Копитар Вуково писаније,
о пропасти устанка ценише.
Даде њему савете Јернеје.
Да Вук језик цени и поштује,
да прикупи усмено богатство,
да се народ описмени српски,
да говори српски а не руски,
јер је језик хранитељ народа,
када живи језик, живи народ.
У дубоке мисли Вуче тоне,
на посао прионуо вредно.
Стаде тражити народне певаче,
бележише српско певаније,
што уз гусле, што уз мобу поју,
Вук их поче делити на двоје
па их крсти ко мушке и женске,
па их крсти како он мишљаше!
Кум постаде народном богатству
Издаде у Бечу „Песнарицу“.
Тамо ради а не у Србији
Јер је са Милошем у завади.
Пјеснарицу пише ћирилицом
Угледа се сасвим на Савину,
Јер Мркаље први корак чини,
први од свих реформу спроводи.
На њега се наслонио Вуче!
Његовим се задојио салом!
Његовим, ал` и своје спроводи!
Уводи нам Ј из латинице,
за то је он прозиван највише,
ђ Мушицког нацрт позајмио
љ, њ, џ, ч мудро уклопио
Аделунга начело додао:
Сваком гласу слово је послао
Говориш и пишеш сада исто
узор ће ти бити Писменица.
Та чувена српска граматика.
Таков Вуков сан постаде јава.
Да сви Срби знају писмо своје.
Којиме ће писат и учити.
Којим ће се ваљано служити,
Али рат за језик тек тад поче.
Са „Речником“ се рат захуктава.
Бој не бије светло оружије
већ бој бије срце у јунака
Вуково копље реч убојита
копље знања сече оружије
копље знања сече убојито
Копље Вука реч је убојита,
бритко копље сече све оружије,
копље знања сече убојито,
пред њиме се сва врата отворе:
,,Речник’’вредност једнога народа,
реформисаним писмом је писо,
Вук писао,Јернеј преводио.
Народни је језик за дивљаке,
замерке су такве многи нашли,
нађоше му неке ружне речи,
нема ружних речи ниоткуда,
само ружних мисли одасвуда.
Глас Ј нападе све умне људе,
хтеде да их покатоличи,
нападе жестоко и опасно.
Они пред словима слабићи,
пред словима или пред знањем?
Језик сељака,језик је брата!
Јован оста без Вука ован,
али се тако у причи не зби.
Настави Вук са радом својим,
па допуни народне песме,
песме а и српску граматику,
издаде он у Бечу касније.
У времену до пословица,
путова он по Србији често,
по Србији,а и по Русији.
У Русији он више домаћи,
јер га тамо пуно цене,
цене а и његов рад поштују.
Срби са поштом долазе после.
Вуче разне певаче скупи,
Филипа,Тесана и Милију,
и остале знане и незнане.
Записа временом сваку песму,
не само песму,већ и остало,
од њега у аманет остаде.
Да није писо све би нестало!
На Цетиње путова Вуче!
У част Његоша,великог песника,
Пословице и обичаје издаде.
Да народ писмен свуд чита,
тада с љубављу ко и сада.
Додаде глас Х,а и Ф се јави,
Јер га Вуче у говору чу ту.
Те комплетира целу азбуку.
Она има сад тридесет слова!
Тридесет слова-тридесет гласова!
Од јекавског јотовања одустаде,
с тим реформе беше доста,
и тријумфова брзо потом.
47^ објавише се чувена дела,
што им слава оста неувела.
Вук објави Нови Завјет,
да Срби без вере не лутају,
Бранко своје чувене пјесме,
Мини за вечни спомен и љубав,
Славни Његоше Горски вјенац,
где описа рат с потурице.
Ђуро или Ђорђе свој рат за,
српски језик и правопис.
Све те књиге отворише очи,
очи што гледају у векове,
очи што разгоне помрачину,
светлост књиге дар Србу највећи,
разум над безумљем владар свуда.
Светлост увек понире у таму!
Разгони врагове и сотоне !
Зато у Бечу договор паде,
педесете године давне.
Скупише се народи тамо и,
у миру тихо одлучише да,
за књижевни договор,
важе оваква правила:
Основица штокавско наречје,
екавског и ијекавског говора,
позвани сви да заувек пишу,
језиком заједнице и среће.
Издање друго Рјечника,
после година две Вук дочека,
беше обимније од првог,
и без поменутих ружних речи,
поможе му сад познати Ђуро,
поможе Вуку да насади дрво.
Дрво знања што расте у нашем веку!
Михаило и митрополит,
остадоше празних шака,
реформе зауставити не могу,
рат одвојева паметнији.
Онај ко постави пионе мудро.
Ах,дуге битке вијао Вуче,
И све препреке које је савијао,
радећи дуго и целог живота,
дођоше му данка и по глави.
Чуше се два врана гаврана,
разговор о смрти зби се на јави,
оде Вуче после ручка,без гласа.
У тишини и миру дочека спокој.
Оде да почива у вечној слави,
име му се и данас помиње,
а како и не-би јуначе мили.
Твој дух са ћирилицом живи!
Четири године после смрти,
Михаило реформу прихвати,
и званично регулиса у Србији.
То писмо и данас важи,
штокавица и ћирилица,
али екавскога изговора.
Мили Срби данас сами стоје,
на простору Балканскоме.
Сами стоје пркосно и упорно,
пред дивљим налетом ветрова.
Чудна крв предака струји,
и даље у тој олуји.
Мили Срби старо стабло,
корен њему биљка стамена,
црпи воду из прошлости,
славних имена и светих мошти.
НАПИСАЛИ:
Филип Ранђеловић
Страхиња Јовановић
Алекса Пенчић
Жељко Николић
Алекса Ћирић
Момчило Милошевић
Лука Остојић
Филип Ранђеловић
Страхиња Јовановић
Алекса Пенчић
Жељко Николић
Алекса Ћирић
Момчило Милошевић
Лука Остојић