Вукова болест
Вук је од детињства био болешљив. За време Устанка сустигла га је костобоља. Лева нога му се у колену згрчила. Могао је да иде само помоћу дрвене штуле. О тој несрећи Вук каже: "Ја са својом штулом нисам могао мислити на коња, ни на рат, те сам морао, хтео не хтео, навикавати колико сам могао, на седење код куће. Да нисам имао Штулу, био бих, можда, погинуо од Турака, као многи моји вршњаци. А моја штула ме је натерала да тражим мира, да мирно читам књиге, да мирно записујем на хартији оно што сам чуо и видео оком ".
Прва љубав
Вук се у раној младости заљубио у Ружу, стаситу кћерку свога комшије Тодора. Стално су били заједно и љубав је била обострана. То су сви знали у Тршићу, јер су обоје били из угледних кућа. Тај период Вуковог живота приказан је и у телевизијској серији "Вук Караџић". Ружа Тодорова засигурно је била прво Вуково надахнуће. Можда и највећа љубав - његов непребол.
Како то обично бива у животу, судбина се поиграла са њима. Млади Вук у Будимпешти је сазнао да ће до краја живота бити хром, са савијеном ногом. То је био главни разлог да до старости више никада не дође у Тршић - није хтео да га тако обогаљеног види Ружа. У тадашње време људи са телесним недостацима били су неправедно гурнути на маргину живота. Били су обележени. Вук је желео да га Ружа упамти као стаситог, хитроногог и способног младића, а не сакатог и неспособног са штулом.
Она се касније удала за тадашњег веома угледног трговца из Тршића, Милутина Добрилића, са којим је имала два сина, Тодора и Михаила. Тодор је био високи државни службеник у књажевској канцеларији у Београду, у време владавине Милоша Обреновића, али и касније када је на српском престо дошао Карађорђев син Александар Први Карађорђевић. Михаило је био успешан трговац. Када се поново из Беча, из прогонства, на српском престо вратио Милош Обреновић, одмах је почео велику чистку. Разрачунала се са присталицама династије Карађорђевић. Био је немилосрдан. Светио се присталицама Карађорђевића, па су на удару били и Ружини синови. Вук је на једвите јаде успео да умоли Милоша да поштеди животе Тодору и Михаилу и да их пребаци преко Саве у Аустрију. Тако су Ружини синови спасили главе и остали живи.
На Вукову сахрану су дошла су двојица елегантних и стаситих мушкараца, обучених по тадашњој последњој европској моди. На Вуков одар приложили су повећу суму новца и све време били су уз Вуков ковчег. Ретко је ко од присутних знао ко су била та двојица младих људи. Када је Вукова кћерка Мина питала једног од свештеника који су вршили опело ко су та двојица, овај јој је тихо шапнуо да су то Тодор и Михаило Добрилић из Тршића, синови Руже Тодорове, прве љубави њеног славног оца. И ова прича је само мало подсећање на Ружу Тодорову из Тршића, на прво надахнуће славног Вука, увек скриту и потиснуту из званичне историографије, али једне од најважнијих личности у Вуковом животу.
Градоначелник Београда годину дана
Реорганизујући градску управу, кнез Милош је у пролеће 1831. године "сојединио" чланове Магистрата београдског са Судом београдским и именовао Вука за председника те институције. Тако је Вук, решењем од 29. марта 1831. године, постао градоначелник Београда. Одмах је похитао да о томе извести своје старе пријатеље Копитара и Шафарика. На положају градоначелника Београда Вук је остао око годину дана. Зашто је оставио висок положај и добру плату, а да није обезбедио друге приходе, најприближније је сам објаснио у писму Ј. Гриму од 24. новембра 1831. године: "... Ви знате да сам провео у Србији скоро три године делом као члан (и директор) Законодавне комисије, делом као члан и председник Суда, Нахије и вароши београдске. А сад сам с највећом жалошћу морао напустити своју отаџбину коју сам увек волео и волећу је изнад свега, делом због своје болести .... делом због лошег опхођења према мени (што се посебно дешава пророцима у својој земљи), делом због тренутне немогућности да у садашњим приликама будем тамо од веће користи него што то може бити најпростији човек, и најзад због моје непрекидне жеље да још нешто издам ... "
А у писму Д. Давидовићу каже: "Јер за президента Магистрата нахије и вароши Београдске може се наћи готово у сваком селу човек, који ће, у данашње време, све оне послове сврше, као и ја, а ја, живећи по својој вољи, могао би што радити, што сваки не може ... "
Кнез Милош Обреновић
Стављајући главу у торбу Вук се усудио да истинито опише чак и обесног кнеза Милоша, господара Србије.
"Он обично народ зове стоком без репа, која не зна шта говори, него само онако пушта глас у ветар, и неблагодарни кучком којој није вредно ништа (добро) чинити.
Заиста је смешна и чудна ствар: човек који се родио у највећем сиромаштву, одрастао чувајући туђе козе и овце, свиње, и говеда ... поградила је дворе по целој Србији, и живи као какав прави земаљски Бог, и опет народ зове неблагодарни и себе од народа ненаграђено". Љут на Вука, кнез Милош му је забранио да долази у Србију. Нису се смеле да чита ни Вукове књиге. Неписмени кнез Србије прогласио је за највећег непријатеља Србије најписменијег Србина Вука. Тужан што га је задесила таква судбина Вук пише пријатељима: "Ја сам до сада неколико пута у Србију долазио са пуном главом и торбом родољубивих планова само зато да би народу што на ползу служити могао, па кад сам видео да се не може, онда сам се жалостан враћао опет амо (у Беч), да му одовуд служим с чим се и колико се може ".
Вук је од детињства био болешљив. За време Устанка сустигла га је костобоља. Лева нога му се у колену згрчила. Могао је да иде само помоћу дрвене штуле. О тој несрећи Вук каже: "Ја са својом штулом нисам могао мислити на коња, ни на рат, те сам морао, хтео не хтео, навикавати колико сам могао, на седење код куће. Да нисам имао Штулу, био бих, можда, погинуо од Турака, као многи моји вршњаци. А моја штула ме је натерала да тражим мира, да мирно читам књиге, да мирно записујем на хартији оно што сам чуо и видео оком ".
Прва љубав
Вук се у раној младости заљубио у Ружу, стаситу кћерку свога комшије Тодора. Стално су били заједно и љубав је била обострана. То су сви знали у Тршићу, јер су обоје били из угледних кућа. Тај период Вуковог живота приказан је и у телевизијској серији "Вук Караџић". Ружа Тодорова засигурно је била прво Вуково надахнуће. Можда и највећа љубав - његов непребол.
Како то обично бива у животу, судбина се поиграла са њима. Млади Вук у Будимпешти је сазнао да ће до краја живота бити хром, са савијеном ногом. То је био главни разлог да до старости више никада не дође у Тршић - није хтео да га тако обогаљеног види Ружа. У тадашње време људи са телесним недостацима били су неправедно гурнути на маргину живота. Били су обележени. Вук је желео да га Ружа упамти као стаситог, хитроногог и способног младића, а не сакатог и неспособног са штулом.
Она се касније удала за тадашњег веома угледног трговца из Тршића, Милутина Добрилића, са којим је имала два сина, Тодора и Михаила. Тодор је био високи државни службеник у књажевској канцеларији у Београду, у време владавине Милоша Обреновића, али и касније када је на српском престо дошао Карађорђев син Александар Први Карађорђевић. Михаило је био успешан трговац. Када се поново из Беча, из прогонства, на српском престо вратио Милош Обреновић, одмах је почео велику чистку. Разрачунала се са присталицама династије Карађорђевић. Био је немилосрдан. Светио се присталицама Карађорђевића, па су на удару били и Ружини синови. Вук је на једвите јаде успео да умоли Милоша да поштеди животе Тодору и Михаилу и да их пребаци преко Саве у Аустрију. Тако су Ружини синови спасили главе и остали живи.
На Вукову сахрану су дошла су двојица елегантних и стаситих мушкараца, обучених по тадашњој последњој европској моди. На Вуков одар приложили су повећу суму новца и све време били су уз Вуков ковчег. Ретко је ко од присутних знао ко су била та двојица младих људи. Када је Вукова кћерка Мина питала једног од свештеника који су вршили опело ко су та двојица, овај јој је тихо шапнуо да су то Тодор и Михаило Добрилић из Тршића, синови Руже Тодорове, прве љубави њеног славног оца. И ова прича је само мало подсећање на Ружу Тодорову из Тршића, на прво надахнуће славног Вука, увек скриту и потиснуту из званичне историографије, али једне од најважнијих личности у Вуковом животу.
Градоначелник Београда годину дана
Реорганизујући градску управу, кнез Милош је у пролеће 1831. године "сојединио" чланове Магистрата београдског са Судом београдским и именовао Вука за председника те институције. Тако је Вук, решењем од 29. марта 1831. године, постао градоначелник Београда. Одмах је похитао да о томе извести своје старе пријатеље Копитара и Шафарика. На положају градоначелника Београда Вук је остао око годину дана. Зашто је оставио висок положај и добру плату, а да није обезбедио друге приходе, најприближније је сам објаснио у писму Ј. Гриму од 24. новембра 1831. године: "... Ви знате да сам провео у Србији скоро три године делом као члан (и директор) Законодавне комисије, делом као члан и председник Суда, Нахије и вароши београдске. А сад сам с највећом жалошћу морао напустити своју отаџбину коју сам увек волео и волећу је изнад свега, делом због своје болести .... делом због лошег опхођења према мени (што се посебно дешава пророцима у својој земљи), делом због тренутне немогућности да у садашњим приликама будем тамо од веће користи него што то може бити најпростији човек, и најзад због моје непрекидне жеље да још нешто издам ... "
А у писму Д. Давидовићу каже: "Јер за президента Магистрата нахије и вароши Београдске може се наћи готово у сваком селу човек, који ће, у данашње време, све оне послове сврше, као и ја, а ја, живећи по својој вољи, могао би што радити, што сваки не може ... "
Кнез Милош Обреновић
Стављајући главу у торбу Вук се усудио да истинито опише чак и обесног кнеза Милоша, господара Србије.
"Он обично народ зове стоком без репа, која не зна шта говори, него само онако пушта глас у ветар, и неблагодарни кучком којој није вредно ништа (добро) чинити.
Заиста је смешна и чудна ствар: човек који се родио у највећем сиромаштву, одрастао чувајући туђе козе и овце, свиње, и говеда ... поградила је дворе по целој Србији, и живи као какав прави земаљски Бог, и опет народ зове неблагодарни и себе од народа ненаграђено". Љут на Вука, кнез Милош му је забранио да долази у Србију. Нису се смеле да чита ни Вукове књиге. Неписмени кнез Србије прогласио је за највећег непријатеља Србије најписменијег Србина Вука. Тужан што га је задесила таква судбина Вук пише пријатељима: "Ја сам до сада неколико пута у Србију долазио са пуном главом и торбом родољубивих планова само зато да би народу што на ползу служити могао, па кад сам видео да се не може, онда сам се жалостан враћао опет амо (у Беч), да му одовуд служим с чим се и колико се може ".