Српске народне пословице
Српске народне пословице први пут издате су у Бечу 1835. године. Вук је ту сакупио и објавио дело српског народа сакупљано кроз векове. Вук је ту свој посао обавио тако темељно, савесно и лепо да све што је после њега урађено у области прикупљања народних умотворина не прелази значај мале допуне. Вук Караџић истиче у Предговору ''Народним српским пословицама'' да у нашем народу нема ''имена'' за пословицу, већ се употребљавала у смислу ''што но има ријеч'', ''штоно стари веле'' или ''штоно бабе кажу''. Према сопственом признању, почео је да их записује још 1814. године. О пословицама је Вук писао 1833. својим будућим купцима, ''пренумерантима,'' следеће:''Не само што се у народним пословицама налази превелика мудрост и наука за људски живот на овоме свету, него оне показују и народни разум и карактер, а млоге ударају и у народне обичаје''. У ''Објављенију о народним српским пословицама'' Вук наводи да их је скупио више од хиљаду и да у тој књизи неће бити само ''голе пословице, него ће код многи бити толкованије (тумачење - курзив Вуков), а код гдекоји и приповетке од којих су пословице постале (јер без овога млоге пословице не могу разумети ни сви Срби, а камо ли ко од други народа).''. Прву књигу посветио је ''Високопреосвештеноме господину и господару Петру Петровићу Његошу ИИ., владици црногорскоме и брдском''.
Kњигу Српске народне пословице мозете пронаци ОВДЕ.