Први српски буквар
Први српски буквар штампан је у Бечу 1827. године. Вук је често у полемици говорио како ми немамо на српском језику не само никаквих школских књига, него ни Буквара, из кога би деца почињала учити српски читати и писати, и нема сумње да се одавно носио мишљу да га напише. То је мислио урадити у Лајпцигу, и о томе се дописивао и саветовао с Копитарем. "А треба ли мало и буквице?" пита га у једном писму. Копитар му одговара да би то за отаџбину врло добро било, само га пита да ли је он о томе довољно размишљао и упоређивао, да би на једном табаку дао најбоље и најпотребније? "Нимајер ће бити сувише стар, да би се с вама о томе занимао, али његови људи могли би вам дати врло добре савете," Напослетку се решио да га изради у Бечу, с Копитарем, и због ћирилских слова, јер би на крају морао и њих додати и бар Оче наш и Вјерују, да би ча-Стевинци мање могли доказати да је јеретик. Кад се вратио из Лајпцига, Вук је написао овај Буквар, и почетком 1826 године предао га цензури, која га је одобрила, али због привилегија Будимске штампарије није могао тад изићи.
Пред Букваром је предговор у коме се говори о огромном значају проналаска писања, и да је онај, који га је пронашао "био више Бог, него човек." У Европи има народа у којима нема човека да не зна читати и писати. Што у Срба није тако, има много узрока, "али што многи учи по двије и по три године читати, па опет не може да научи, него останесврзислово, томе су криви само буквари и учитељи." Треба оставити стари начин учења, и примити нови, по примеру осталих напредних народа. И сами Руси не уче више имена слова: аз, буки, вједи, већ а, бе, ве.
Али и то нису права имена слова, већ треба учити само њихов глас: б, а не бе; в, а не ве, и онда нема срицања, већ чим се науче слова одмах се прелази на читање. Тако може човек за десет дана научити читати, као што је и сам огледао у Бесарабији, у Србији и у Бечу.
Прво даје азбуку малих слова, где су слова намештена по реду како је кога глас најлакше изговорити,"пет самогласника: а, е, и, о, у; затим у три реда по осам сугласника: р, с, ш, з, ж, ц, ч, џ; - ш, ћ, д, ђ, л, љ, к, г; в, ф, б, п, м, н, њ, ј. Штиво је распоредио у 11 одељака: 1) речи од два гласа оба самогласна или прво самогласно, а друго сугласно: ае, ао; ос, ош и т. д.; 2) од два гласа први сугласно, и други самогласно: са, се, си, со, су и т. д.; 3) од четири гласа два сугласна и два самогласна: ба-ба, бе-ба, бо-ба; 4) од три гласа са сугласним у среди: а-ко, а-мо, е-во;
5) од три гласа са сугласним у среди: бан, бар, без, бир; 6) комбинације од 2) и 4); ба-рем, ви-сок; и тако даље до једанаест комбинација. У дванаестом одељку су примери за читање састављени из народних пословица. Све је ово писано малим словима.- У одељку 13-омговори о великим словима и даје таблицу великих и малих слова: А, а, Б, б, В, в и т, д. У 14-ом одељку је словенска азбука, с именима слова и гласовним значењем (А, а, аз, а; Б, б, буки, б) са девет засебних напомена о нарочитом изговарању појединих слова или о њиховој употреби. У 15-ом одељку побраја најобичније речи које се скраћено штампају, и како се читају. У 16-ом и 17-ом одељку је Вјерују и Оче наш.
У 18-ом одељку бројеви црквени, арапски и римски и њихово значење (А,1, 1; један). У завршном 19/ом одељку је таблица множења (1 пут 1, чини 1; 2 пут 2, чини четири).
Пред Букваром је предговор у коме се говори о огромном значају проналаска писања, и да је онај, који га је пронашао "био више Бог, него човек." У Европи има народа у којима нема човека да не зна читати и писати. Што у Срба није тако, има много узрока, "али што многи учи по двије и по три године читати, па опет не може да научи, него останесврзислово, томе су криви само буквари и учитељи." Треба оставити стари начин учења, и примити нови, по примеру осталих напредних народа. И сами Руси не уче више имена слова: аз, буки, вједи, већ а, бе, ве.
Али и то нису права имена слова, већ треба учити само њихов глас: б, а не бе; в, а не ве, и онда нема срицања, већ чим се науче слова одмах се прелази на читање. Тако може човек за десет дана научити читати, као што је и сам огледао у Бесарабији, у Србији и у Бечу.
Прво даје азбуку малих слова, где су слова намештена по реду како је кога глас најлакше изговорити,"пет самогласника: а, е, и, о, у; затим у три реда по осам сугласника: р, с, ш, з, ж, ц, ч, џ; - ш, ћ, д, ђ, л, љ, к, г; в, ф, б, п, м, н, њ, ј. Штиво је распоредио у 11 одељака: 1) речи од два гласа оба самогласна или прво самогласно, а друго сугласно: ае, ао; ос, ош и т. д.; 2) од два гласа први сугласно, и други самогласно: са, се, си, со, су и т. д.; 3) од четири гласа два сугласна и два самогласна: ба-ба, бе-ба, бо-ба; 4) од три гласа са сугласним у среди: а-ко, а-мо, е-во;
5) од три гласа са сугласним у среди: бан, бар, без, бир; 6) комбинације од 2) и 4); ба-рем, ви-сок; и тако даље до једанаест комбинација. У дванаестом одељку су примери за читање састављени из народних пословица. Све је ово писано малим словима.- У одељку 13-омговори о великим словима и даје таблицу великих и малих слова: А, а, Б, б, В, в и т, д. У 14-ом одељку је словенска азбука, с именима слова и гласовним значењем (А, а, аз, а; Б, б, буки, б) са девет засебних напомена о нарочитом изговарању појединих слова или о њиховој употреби. У 15-ом одељку побраја најобичније речи које се скраћено штампају, и како се читају. У 16-ом и 17-ом одељку је Вјерују и Оче наш.
У 18-ом одељку бројеви црквени, арапски и римски и њихово значење (А,1, 1; један). У завршном 19/ом одељку је таблица множења (1 пут 1, чини 1; 2 пут 2, чини четири).