Житије Ајдук Вељка Петровића
Oво дело издато је 1826. године. Вуков спис о Хајдук-Вељку Петровићу има карактер исцрпне биографије која прати живот овог српског јунака од петнаесте године живота па до смрти, у тридесетој години. Наравно, тежиште казивања, са највише детаља, стављено је на године Првог Српског устанка од 1804. до 1813. године и на улогу Хајдук Вељкову у устаничким борбама. Две су Вељкове особине посебно истакнуте у овом спису: јунаштво и доброта. Он је неустрашив борац, свуда је познато његово јунаштво, признавали су га и Карађорђе и Српске војводе, али и руски војници и официри са којима је Вељко заједно ратовао против Турака у Крајини. Јунаштвом је друге бодрио и уливао им снагу: зато је његова погибија сакривана до ноћи. Међутим, осетило се да нема Вељка јер је он непрекидно обилазио своје борце, подстицао их и бодрио. Ратни плен (новац, драгоцености, одећу, оружје) делио је "са својима" на једнаке делове; делио је чак и оно што је сам стекао.
Вуков текст није приповедни текст, дакле књижевноуметнички, него историјски текст. Његова је намера била да као савременик овог Српског јунака, кога је изузетно ценио и волео, остави сведочанство о његовом животу, јунаштву и смрти. Вук пише као историчар, ослања се искључиво на чињенице, у његовом писању нема измишљања и улепшавања, језик којим излаже је јасан и једноставан, то је језик чињеница. Излагање је поступно, прегледно и занимљиво - у организацији излагања Вук је показао дар врсног приповедача иако није писао приповетку.
Вук описује Хајдук Вељка Петровића у конкретној историјској ситуацији и конкретном догађају. То је време Првог Српског устанка када је српски народ устао у борбу за ослобођење од турског ропства. Борба је била неравноправна и тешка. Турци су били организовани, бројни и добро наоружани. Срба је било мало, без војничког искуства, са слабим наоружањем. У таквој ситуацији је био и Хајдук-Вељко: док је Турака било око 15 - 16.000, браниоци Неготина имали су три до четири стотине бораца. Када Хајдук Вељко тражи помоћ у муницији и људству, показује се неслога и неодговорност српских војвода: уместо да Хајдук Вељку помогне, Младен Стојковић се узда у Вељково јунаштво и не шаље му помоћ са образложењем: "Кад је мир, њему се пјесма пјева и по десет музиканата за ручком свирају: нек се држи сад".
Браниоци Неготина пружају отпор Турцима и све жртвују за борбу и ослобођење: светиње (претапају кандила), покућство (претапају кашике и тањире), новац (талири служе као муниција за топове) и живот. Хајдук Вељко је са борцима, прати борбу, храбри и наређује, даје упутства - био је лака мета за турске топџије. О јунаштву Хајдук Вељковом казује и предање: кад су га Турци позивали на предају, он им је одговорио: "Главу дајем, Крајину не дајем".
Вуков текст није приповедни текст, дакле књижевноуметнички, него историјски текст. Његова је намера била да као савременик овог Српског јунака, кога је изузетно ценио и волео, остави сведочанство о његовом животу, јунаштву и смрти. Вук пише као историчар, ослања се искључиво на чињенице, у његовом писању нема измишљања и улепшавања, језик којим излаже је јасан и једноставан, то је језик чињеница. Излагање је поступно, прегледно и занимљиво - у организацији излагања Вук је показао дар врсног приповедача иако није писао приповетку.
Вук описује Хајдук Вељка Петровића у конкретној историјској ситуацији и конкретном догађају. То је време Првог Српског устанка када је српски народ устао у борбу за ослобођење од турског ропства. Борба је била неравноправна и тешка. Турци су били организовани, бројни и добро наоружани. Срба је било мало, без војничког искуства, са слабим наоружањем. У таквој ситуацији је био и Хајдук-Вељко: док је Турака било око 15 - 16.000, браниоци Неготина имали су три до четири стотине бораца. Када Хајдук Вељко тражи помоћ у муницији и људству, показује се неслога и неодговорност српских војвода: уместо да Хајдук Вељку помогне, Младен Стојковић се узда у Вељково јунаштво и не шаље му помоћ са образложењем: "Кад је мир, њему се пјесма пјева и по десет музиканата за ручком свирају: нек се држи сад".
Браниоци Неготина пружају отпор Турцима и све жртвују за борбу и ослобођење: светиње (претапају кандила), покућство (претапају кашике и тањире), новац (талири служе као муниција за топове) и живот. Хајдук Вељко је са борцима, прати борбу, храбри и наређује, даје упутства - био је лака мета за турске топџије. О јунаштву Хајдук Вељковом казује и предање: кад су га Турци позивали на предају, он им је одговорио: "Главу дајем, Крајину не дајем".