Писменица сербскога језика по говору простога народа писана
Писменица сербскога језика по говору простога народа писана издата је у Бечу 1814. године. Без обзира на то сто је дело било непотпуно и несавршено, значајно је јер је то прва граматика говора простог народа. 1818. је уз прво издање Српског рјечника издато и друго, проширено издање граматике, које је 1824. године на немачки језик превео Јакоб Грим.
Основна вредност Писменице је било њено радикално упрошћавање азбуке и правописа. Вук је у њој применио Аделунгов принцип: „пиши као што говориш, а читај као што је написано“. Вук је сматрао да сваки глас треба да има само једно слово, па је из дотадашње азбуке избацио све непотребне знакове који су се писали иако се нису изговарали. Вук је створио нова слова тако што је поједина слова стопио са танким полугласом (л + ь -> љ, н + ь -> њ). Изглед слова ђ је прихватио од Лукијана Мушицког, џ је узео из неких старих румунских рукописа, а ћ из старих српских рукописа. Узимање слова ј из латинице су му његови противници из црквених кругова приписивали као најтежи грех, уз оптужбе да ради на покатоличавању српског народа. Из старословенске азбуке Вук је задржао 24 слова, њима је додао 5 нових (љ, њ, ђ, ћ, џ) и слово ј је увео из латинице, а избацио је следеће гласове: Ѥ ѥ (је), Ѣ ѣ (јат), І ї (и), Ы ы (јери, тврдо и), Ѵ ѵ (и), Ѹ ѹ (у), Ѡ ѡ (о), Ѧ ѧ (ен), Я я (ја), Ю ю (ју), Ѿ ѿ (от), Ѭ ѭ (јус), Ѳ ѳ (т), Ѕ ѕ (дз), Щ щ (шч), Ѯ ѯ (кс), Ѱ ѱ (пс), Ъ ъ (тврди полуглас), Ь ь (меки полуглас).
Основна вредност Писменице је било њено радикално упрошћавање азбуке и правописа. Вук је у њој применио Аделунгов принцип: „пиши као што говориш, а читај као што је написано“. Вук је сматрао да сваки глас треба да има само једно слово, па је из дотадашње азбуке избацио све непотребне знакове који су се писали иако се нису изговарали. Вук је створио нова слова тако што је поједина слова стопио са танким полугласом (л + ь -> љ, н + ь -> њ). Изглед слова ђ је прихватио од Лукијана Мушицког, џ је узео из неких старих румунских рукописа, а ћ из старих српских рукописа. Узимање слова ј из латинице су му његови противници из црквених кругова приписивали као најтежи грех, уз оптужбе да ради на покатоличавању српског народа. Из старословенске азбуке Вук је задржао 24 слова, њима је додао 5 нових (љ, њ, ђ, ћ, џ) и слово ј је увео из латинице, а избацио је следеће гласове: Ѥ ѥ (је), Ѣ ѣ (јат), І ї (и), Ы ы (јери, тврдо и), Ѵ ѵ (и), Ѹ ѹ (у), Ѡ ѡ (о), Ѧ ѧ (ен), Я я (ја), Ю ю (ју), Ѿ ѿ (от), Ѭ ѭ (јус), Ѳ ѳ (т), Ѕ ѕ (дз), Щ щ (шч), Ѯ ѯ (кс), Ѱ ѱ (пс), Ъ ъ (тврди полуглас), Ь ь (меки полуглас).