Српске народне приповјетке
Српске народне приповјетке Вук је издао у Бечу 1821. године. Књига се састојала из дванаест приповетака ("Зла жена", "Лаж за опкладу", "Ђевојка, удовица и пуштеница", "Еро и кадија", "Еро с онога свијета", "Све, све, али занат", "Еро и Турчин", "Слово иже, али сирца ниже", "Зашто у људи није раван табан?", "Шта је најгоре на свијету?", "Међед, свиња и лисица" и "Ђаволска сланина") и збирке српских народних загонетака са одгонеткана. 1853. године издато је и друго, проширено издање са 49 приповетака, које је штампано са Вуковим огласом и писмом Јакобу Гриму. Вук је за народне приповетке добијао само аморфну грађу, коју је он касније стилизовао, "али не по свом укусу него по својству српског језика".